среда, 9. јануар 2019.

Crna veštica iz Vičvuda




Legenda kaže da kada padne teška tama i tek se na zift crnom nebeskom svodu pojavi bledocrveni mesec, krvav poput ovlaš pečenog bifteka, kada vam studeni vetar razmrda kosti, proizvodeći huk koji se doima poput smrtonosnog krika, tada na pozornicu stupaju one. Da prizivaju duhove. Crna magija, crne veštice. Vodimo vas u Pendl Hil u Lankaširu, grofoviji koja se nalazi na severozapadu Engleske. Na drveću visi devet sveže obešenih veštica, koje je odrukala devetogodišnja klinka 1612. godine. Optužene su da su glave došle desetini ljudi svojom magijom. Jedna je skapala u zatvoru, ne sačekavši da bude obešena. Ostale vise i u svom zagrobnom životu, sklopljenih očiju i ispruženih ruku proganjajaju sirotog kralja Džejmsa Prvog. Dovode ga do ludila šaputajući njegovo ime. 


Berni je danas, naseobina rudara i fudbalera. A šta bi s vešticama, upitaćete vi. Pa, arheolozi su iskopali ostatke neke kolibe i tamo pronašli i mumificiranu mačku. Glasine kažu, da bi  to mogla da bude Malkin kula, mesto gde su se veštice okupljale. 


„A zašto onda mačka?“, insistiraće oni radoznali sa sedam života. Ona je, kažu upućeni, dobra zaštita od zlih duhova. Mada, veštice nije poštedela od suđenja i smaknuća koje se desilo, tvrde, baš na tom mestu. Arheolozi su u kolibi pronašli razne predmete iz XIX veka: grnčariju, peći za kuvanje i postelje. Metle nisu ni mogli, drvo istrune...


Kaže se, dalje, da svake godine, a Noć veštica one uzimaju učešća u procesiji koja vijuga strmim putem iz sela Bernija. Svetlost upaljenih baklji baca jezive sene od šiljatog kamenja sve do samog vrha brega. Nemojte se iznenaditi ako nagazite na neku žabu. Ne garantujem vam da će se, ako je poljubiti, ona pretvoriti u princezu. Pre će se, biće, pridružiti ostalim veštiicama u užasnom piru.


Upoznali smo sa duboko ukorenjenom tradicijom veštičarenja u Engleza i to da Margaret Tačer i Tereza Mej nisu nikakav izuzetak, nego više potvrda ustaljenog i viševekovnog pravila. 

Idemo dalje, sada nešto sasvim drugačije, što bi rekli montipajtonovci, idemo na jug Engleske. Na stolu mi je bocu piva. Nabavio je kolega pivopija, pritajeni ženomrzac. Na etiketi jedna zanosna veštica. Pivo dolazi iz Vičvudske pivare. 

Crna veštica je tradicionalni engleski tamnosmeđi porter, lepljivo svilenkast, lepe gorčine, niske karbonacijae ali neuglednog, neubedljivog telašca, jednodimenzionalno i poprilično vodnjikavo. Pena tamno smeđa, postojana. Na nosu karamela, crna čokolada i tost. Završnica sa finim gorkim završetkom. Deluje da analogija može da se uspostavi između prženja slada u ovom pivu i ritualnog i uobičajnog spaljivanja veštica.

Ništa spektakulatno, ništa misteriozno. Nikakv spel, niikakva čarolija. Nikakav iznenadni talasi hladnoće niti jezivi osećaj da vas neko drži za rame. Odgovora nije bilo...